Kenet Volc, „Teorija međunarodne politike“, preveli Žaklina Novičić i Filip Ejdus, Centar za civilno-vojne odnose, Beograd, 2008, 276 str.

Knjiga „Teorija međunarodne politike“ američkog teoretičara Keneta Volca jedna je od nekoliko onih koje su bitno uticale na teorijsku utemeljenost i orijentaciju istraživanja međunarodnih odnosa na Zapadu i, prvenstveno, u Sjedinjenim Državama.

Knjiga je prvi put objavljena 1979. godine. Ideje neorealizma formulisane u njoj, brzo su cirkulisale kroz akademsku javnost koja se bavi međunarodnim odnosima i oblikovale većinu teorijskih rasprava tokom 80-tih i 90-tih godina. Neorealizam je brzo stekao ogroman akademski prestiž i postao dominantna škola mišljenja o međunarodnim odnosima koja i danas izaziva pozitivne i negativne reakcije. Otuda i interes za prevod ove knjige na srpski jezik i bezmalo tri decenije posle prvog pojavljivanja engleskog teksta.

Neorealizam ili strukturalna teorija međunarodne politike predstavlja, u najkraćem, strukturalno objašnjenje politike sile u međunarodnim odnosima. U vreme pojavljivanja novog realizma, krajem 70-tih godina XX veka, klasični realistički pristup Morgentaua, Arona, Kisindžera, Kenana, Herza i drugih tradicionalista, bio je ozbiljno doveden u pitanje kritikom i objašnjenjima međunarodnih odnosa iz raznih drugih perspektiva kojima je bilo zajedničko polazište – pretpostavka o fragmentaciji moći države i prevaziđenosti sile u međunarodnim odnosima. Na zahteve raznih alternativnih pristupa za širenje problemskog fokusa međunarodnih odnosa na razne druge aktere i procese, Volc je odgovorio najapstraktnijom, najrestriktivnijom i najuspešnijom formom realizma – strukturalnim realizmom. Time je oslabljeni klasični realizam postavio na čvrsto naučno tlo i pretvorio ga u rigoroznu, visoko formalizovanu i deduktivnu teoriju.

Volc je priznao da klasični (tradicionalni) realizam treba kritikovati, ali ne na način na koji su to radili drugi: bihevioristi, zagovornici međuzavisnosti i transnacionalizma, jednom rečju – pozitivisti ili redukcionisti, kako ih on zbirno naziva u „Teoriji međunarodne politike“. Sa druge strane, Volc usvaja sve teme i principe klasičnih realista: konstantnost sile u međunarodnim odnosima, stalnu mogućnost izbijanja sukoba, i aksiomatsku sposobnost država da opstanu u međunarodnim odnosima. Volc je, međutim, upotrebio moć strukturalnih apstrakcija kako bi klasičnu realističku temu – politiku sile – maksimalno pojednostavio u odnosu na eklektička i hermeneutička tumačenja klasičnih realista. Njihove istorijsko-sociološke i biheviorističke analize međunarodnih odnosa, Volc je zamenio strukturalnim i holističkim pristupom koji međunarodnu politiku shvata kao celinu, kao „veliki opšti kontekst“ u okviru koga se mogu otkriti i objasniti opšti obrasci, pokretačke snage i objašnjavajući principi. Međunarodno-politička stvarnost je za Volca relativno stabilna, strukturirana i podložna naučnoj analizi, dok je za klasične realiste ona uglavnom kontingentne prirode tj. uslovljena ponašanjem država i državnika, i nizom drugih faktora nižeg nivoa analize od onog koji Volca zanima – nivoa sistema međunarodne politike.

Struktura sistema međunarodne politike postaje u neorealizmu novi objekt istraživanja i tema za argumentacije. Klasični realisti su se fokusirali na države – jedinice sistema međunarodne politike i njihove interakcije, dok se, shodno Volcovom neorealizmu, interakcije država mogu adekvatno izučavati samo ako se prethodno uoči razlika između uzroka i posledica sa strukturalnog i sa nivoa jedinica sistema. Neorealistička teorija shvata uzročne odnose između strukturalnog i nivoa država različito od realističke misli. Klasični realisti su smatrali da uzroci međunarodno-političkih događaja idu u jednom pravcu: od akcija i interakcija država ka ishodima koje njihove akcije i interakcije stvaraju. Na taj način se može mnogo reći o spoljnoj politici, ali malo o međunarodnoj, smatra Volc. Po njemu, klasični realisti mešaju problem objašnjenja spoljne politike sa problemom razvoja teorije međunarodne politike. Pristup klasičnih realista je prvenstveno induktivan. Neorealistički pristup je više deduktivan.

Fundamentalno odstupanje neorealizma od klasičnog realizma jeste ideja da se međunarodna politika može shvatiti kao sistem sa precizno definisanom stukturom. Anarhičnu strukturu međunarodne politike identifikovali su i klasični realisti. Upravo na ideji o strukturalnoj razlici između unutrašnje i međunarodne politike oni su gradili argumentaciju o autonomiji međunarodne politike kao oblasti istraživanja. Rejmon Aron je, recimo, obrazlagao razliku između odnosa između država koji predstavljaju prirodno stanje i pravno regulisanih odnosa unutar država, kao i značaj koji ova razlika ima za razgraničenje posebne teorije međunarodne politike. Martin Vajt je strukturalnu razliku između međunarodne i unutrašnje politike obrazlagao stavom da „međunarodni odnosi ne poznaju zakone napretka, već samo ponavljanja, za poznavanje kojih tradicionalna politička teorija malo koristi”. I ostali klasični realisti isticali su tezu da će, sve dok ne postoji univerzalna država, postojati suštinska razlika između unutrašnje i međunarodne politike.

Za klasične realiste anarhija je, međutim, predstavljala opšte stanje, a ne prepoznatljivu strukturu. Oni su identifikovali anarhiju kao problem sa kojim države moraju da se suoče, a zatim su u svojim analizama naglasak prebacivali na odnose država i njihove karakteristike, iz kojih su izvodili zaključke o smenjivanju rata i mira. Ponavljanje ratova čak i kada se njihovi uzroci menjaju, čak i kada te ratove neposredno izazivaju različiti tipova država i državnika, za Volca je, međutim, dokaz postojanja strukturalnih ograničenja u međunarodnoj politici, i dokaz nužnosti sistemskog pristupa ovoj oblasti stvarnosti i naučnog izučavanja.

Sam sistemski pristup međunarodnim odnosima je i pre Volca, još krajem 50-tih godina prošlog veka, primenio Morton Kaplan. Tako je sa razvojem biheviorizma u društvenim naukama model homeostatičke ravnoteže opšte teorije sistema našao primenu i u oblasti izučavanja međunarodnih odnosa. Volc, međutim, smatra da međunarodna politika ne odgovara modelu opšte sistemske teorije dovoljno dobro da bi model bio koristan, da međunarodnoj politici nedostaje artikulisani poredak i hijerarhijski aranžman koji bi učinili opšti sistemski pristup pogodnim za ovu oblast, i da zato međunarodna politika može da se shvati samo pomoću „neke vrste” sistemske teorije. Zato se Volc opredeljuje za drugi klasični teorijski model ravnoteže iz društvenih nauka – model tržišne ravnoteže neoklasične ekonomske teorije, kao prikladniji za primenu u ovoj oblasti istraživanja. U oba sistemska modela do ravnoteže se ne dolazi namerom i svrhovitim naporima aktera sistema, ali modeli se razlikuju po shvatanju uzroka ravnoteže. U opštim teorijama sistema, uzrok ravnoteže nalazi se u strukturalnim preduslovima za reprodukciju i adaptaciju samog sistema. U neoklasičnoj ekonomiji, ravnoteža je nenameravani rezultat tržišnih aktera vođenih sopstvenim interesom, tj. posledica težnje ka bogatstvu u kompetitivnom okruženju.

Time Volc menja perspektivu i u odnosu na tada postojeće sistemske teorije međunarodne politike: iz makroperspektive u mikroperspektivu, pri čemu termin „mikro” ukazuje na način na koji je teorija konstruisana, a ne na obuhvat predmeta na koji se odnosi. Mikroteorija ne podrazumeva teoriju o predmetima malih razmera već ona, kako objašnjava Volc, opisuje kako se poredak (ekonomsko tržište) sponatano formira iz akcija i interakcija individualnih jedinica (lica i firmi) vođenih sopstvenim interesom. Slično mikroekonomskoj teoriji, strukturalna teorija međunarodne politike objašnjava da se poredak (međunarodno-politički sistem) spontano formira putem akcija i interakcija jedinica (država) koje imaju u vidu samo sopstvene interese. „Sistem se pojavlje iz koegzistencije država. Nijedna država nije naumila da učestvuje u formiranju strukture kojom će ona kao i ostale države, biti ograničene. Sistem se formira i održava po principu samo-pomoći (self-help) koji se primenjuje na jedinice”. Strukture u sistemima konkurencije, kakvi su i ekonomsko tržište i međunarodna politika, nastaju, dakle, spontano – zato što se osnovne jedinice vode principom samo-pomoći, objašnjava Volc.

Na opisanom polaznom osnovu Volc je izgradio sistem definicija osnovnih pojmova i njihovih međusobnih odnosa koji mu je omogućio jednostavno objašnjenje politike sile u međunarodnim odnosima. On najpre obrazlaže koncept međunarodne politike kao sistema sastavljenog od dva nivoa, strukturalnog i nivoa osnovnih sistemskih jedinica (država). Strukturu definiše, u najkraćem, kao skup ograničavajućih uslova, i označava je kao predmet teorije međunarodne politike. Nju definiše preko: 1) principa organizacije upravljanja sistemom ili anarhije (suprotno od hijerarhije, principa putem koga se organizuje vlast unutar država, a koji podrazumeva funkcionalnu diferencijaciju delova sistema, formalne odnose nadređenosti i podređenosti, odnosno podelu na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast), koja za posledicu ima funkcionalnu sličnost jedinica (opstanak ili bezbednost je osnovna funkcija država); i 2) raspodele sposobnosti/moći između osnovnih sistemskih jedinica (zato što slične funkcije države obavljaju u skladu sa svojim različitim sposobnostima). Ova dva elementa strukture su istovremeno i izvori strukturalnih promena, prema Volcovoj teoriji.

Iz objašnjenja anarhične strukture međunarodne politike, i aksioma o bezbednosti kao motivu država, Volc zaključuje o zakonitosti ravnoteže snaga: „Politika ravnoteže snaga prevladaće uvek kada su dva, i samo dva, uslova ispunjena: da je poredak anarhičan, i da ga nastanjuju jedinice koje žele da opstanu”. U odnosu na tumačenja klasičnih realista, Volcovo shvatanje ravnoteže snaga ne sadrži pretpostavke o racionalnosti aktera ili o konstantnosti volje da se ravnoteža stvori. Uslov za ostvarivanje ravnoteže snaga je, dakle, koegzistencija dve ili više država u sistemu samo-pomoći. A sama mogućnost da bar neke države upotrebe silu otežava državama da prekinu sistem konkurencije – sistem samo-pomoći, i to uslovljava politiku ravnoteže snaga.

Očekivanje Volcove teorije je da će se države ponašati na način koji rezultira formiranjem ravnoteže. Volc predviđa „jaku tendencije ka ravnoteži u sistemu: očekivanje nije da će ravnoteža, jednom ostvarena, biti i održana, već da će ravnoteža, jednom poremećena, biti obnovljena, bez obzira na to da li je uravnotežena moć cilj politike država ili ne”. Ovaj deo njegove teorije, u kome su apstrakne teorijske konstrukcije najneposrednije dovedene u vezu sa empirijskom stvarnošću, najviše je bio kritikovan posle Hladnog rata. Volcu se, naime, zamera to što nije predvideo kada će doći do okončanja Hladnog rata, i to kada će, u posthladnoratovskom periodu, doći do okončanja unipolarnosti. U nekim tekstovima s kraja prošlog veka Volc je objasnio da tačne termine tih promena on ne može da odredi jer, kako kaže, on se bavi teorijom međunarodne politike – strukturalnim pritiscima kojima su države izložene, ali ne i načinom na koji će države odgovoriti na te pritiske. On dodaje i to da se retko kada znaci potvrde teorije javljaju tako brzo, da se ravnoteža snaga sporo pojavljajuje ali i da je „samo slepi ne vide”. Volc opominje da, iako se „iz naše perspektive nova ravnoteže javlja sporo, iz istorijske perspektive ona će doći sa treptajem oka” (Structural Realism after The Cold War, 2000). Danas čak i Volcovi kritičari priznaju da će neorealizam biti potvrđen ako svet ponovo postane bipolaran ili multipolaran.

Neorealizam ili strukturalna teorija međunarodne politike, formulisan u „Teoriјi međunarodne politike” Keneta Volca, već pune tri decenija se hvali, dorađuje, osporava, pogrešno shvata. U svim teorijskim raspravama o međunarodnim odnosima koje je neorealizam pokrenuo, ovaj teorijski pristup ostaje, uprkos stalnom nezadovoljstvu njime, sigurna osnova iz koga se polazi u izučavanju međunarodnih odnosa. Obrazložen na nešto više od 200 strana, i uprkos jednostavnosti ili elegantnosti – kako bi to Volc kazao, neorealizam je dozvolio, možda čak i ohrabrio, mnoga protivrečna čitanja i tumačenja, što je i glavni razlog za nikad završenu raspravu o njemu. Mnoštvo savremenih tekstova o međunarodnim odnosima koji upućuju na „Teoriјu međunarodne politike” Keneta Volca pokazuje da, kako je neko već primetio, da ova knjiga ne postoji – disciplina bi morala da je izmisli.

mr Žaklina Novičić

Institut za međunarodnu politiku i privredu